Margaret Atvud

Igrajuci se Knjizevnog kviza sa Sambalom, susrela sam se sa pitanjem na
koje nisam znala odgovor. "Zenska" antiutopija... Sta bi to moglo
biti... Morala sam priznati da sam imala predrasude u vezi sa zenskim
pismom, pa sam ga cesto ostavljala po strani. Odmah sam otisla u
knjizaru i kupila Antilopu i Kosca. Vec nakon nekoliko
procitanih strana, shvatila sam da knjigu necu ispustiti iz ruke dok je
ne procitam. Svaka rec tu je i vise nego na svom mestu, da ne govorim o
kovanju novih reci, satkanih od dve stare, o oneobicavanju, bizarnosti,
ironiji, upotrebi snova, razbijenom secanju... Cak i naslovi poglavlja
su svojevrsna prica.
Nakon toga, sledila je Penelopijada, mit isprican iz jedne drugacije perspektive, pa Sluskinjina prica, nesto slicno Antilopi i Koscu, sumorna prica o opstajanju uprkos apsurdu; ali sada iz zenskog ugla. Svideo mi se, izmedju ostalog, otvoren kraj.
Macje oko je nesto sasvim drugacije, to je prica o secanju, detinjstvu, zenskom prijateljstvu, odrastanju i jos mnogo cemu drugom.
Sto se tice Telesne povrede,
mozda sam ovo delo trebala prvo procitati, jer je, ako se ne varam,
nastalo mnogo ranije, te je i slabije od njenih vrhunskih ostvarenja.
Prepoznala sam mnoge motive i slike, koje ce Atvudova razviti u svojim
kasnijim ostvarenjima.
Zanimljivo je da vise ne "gutam" njena
dela, naprotiv, zadrzavam se na stranici i vise nego sto je potrebno,
zelim da avantura citanja sto duze traje, da se nikad i ne zavrsi.
Upravo citam Alijas Grejs,
pricu napisanu na osnovu istinitog dogadjaja iz 19og veka, o jednoj
zeni osudjenoj na dozivotnu robiju... To je na neki nacin, ponovo prica
ili secanje jedne sluskinje (...secanje mi je sve u komadima, poput
razbijenog tanjira. Uvek mi se cini da u njemu ima i komadica koji
pripadaju nekom drugom tanjiru; a i praznih mesta, u koja se nista ne
uklapa.)
I za kraj cu ostaviti Slepog ubicu...
...
Kako ste vi doziveli "pricanje" Margaret Atvud?