Dobrodosli na forum Extreme. Forum je za sve redom.. Nauka,knjizevnost,zdravlje,sport,ljubav,sex,muzika,filmovi,humor,istorija,skola,posao,fakultet,download,i jos dosta toga.. Jedini uslov da budete na forumu,je da se dobro zabavite..Uzivajte...:))
 
Home

Share
 

 VUK BRANKOVIC..malo drugachija istina (Pokoj na svetoj gori)

Go down 
Admin
Admin
Admin

: 420
Join date : 10.09.2008

VUK BRANKOVIC..malo drugachija istina (Pokoj na svetoj gori) Empty
: VUK BRANKOVIC..malo drugachija istina (Pokoj na svetoj gori)   VUK BRANKOVIC..malo drugachija istina (Pokoj na svetoj gori) I_icon_minitimeWed Sep 17, 2008 4:47 am

Uzalud su naši prestižni istoričari poput Ljubomira Kovačevića ili
Ilariona Ruvarca a potom i desetine drugih, sa manje ili više strasti i
podataka dokazivali da Vuk nije izdajnik kad su guslari iz sedamnaestog
veka uradili svoje...Još jedan dokaz da je naš narod više verovao i veruje usmenom nego pismenom predanju...Traču nego hrisovulji.Više
žutoj štampi nego serioznim istorijskim tekstovima koji čame u
prašnjavim knjigama u Narodnoj biblioteci koje gotovo niko ne dotiče
ili obznanjuje javnosti... O tome šta naša mučena deca uče u školama da
ne pričamo.Da li je možda poslednja šansa Vuka Brankovića, da ovaj
njegov nesrećni srpski narod shvati ne da nije bio kriv, nego je
jedini na Kosovu i pobedio, da vest o njegovom herojstvu uđe u žutu
štampu, da se pomeša sa striptizetama, predsedničkim kandidatima i
seksi aferama pa da Srbima dođe iz glave u dupe...Slučaj Vuka Brankovića je jedan od najnotornijih u našoj istoriji.To
kako su, na primer, lažno oklevetane Prokleta Jerina ili Draga Mašin je
šala prema ovom heroju, junaku, ktitoru i ljubimcu Hilandara koji je sa
svojim desnim krilom jedini pobedio na Kosovu i zbog njega su zvona i
zvonila u Parizu.Shodno Teslinoj energetskoj teoriji sasvim je
moguće da sve zlo koje nas je snašlo poslednjih godina upravo proističe
iz činjenice da se radi o teritoriji koja je pripadala gospodinu Vuku
Brankoviću koji je nepravedno oklevetan.Da je ta kosovska
teritorija, sasvim pogrešno vezana za nekrofilski mit, zapravo u
glavnini teritorija koju je na kraju Milica uz pomoć Bajazita oduzela
od Vuka Brankovića i njegove žene Mare, Lazareve najstarije kćeri i da
zato izvesno više neće ni biti srpska.Još se ne zna ko je pobedio na KosovuOno
što većina Srba prima kao redi mejd istoriju ima mnogo problematičnih
stavki. Na primer, stvari sa Kosovskom bitkom idu tako daleko da jedna
cela linija istoričara tvrdi da Miloš Obilić (gotovo u svim izvorima
Kobilić jer ga je kobila rodila ili dojila ili su mu majčine sise
bile kao u kobile) zapravo i ne postoji. On je metafora nekog
zagubljenog super heroja sa bitke na Pločniku, gde su Srbi na brutalan
način masakrirali Turke i zbog čega je i usledila bitka iz 1389. Većina
respektibilnih istoričara širom sveta smatra da je zapravo Bajazit ubio
oca Murata, a da je mit o Obiliću stvoren kao neka vrsta paravana da se
sakrije tako brutalno oceubistvo sa turske strane. Koliko su Srbi pod
komunizmom bili podložni manipulacijama govori i činjenica da nikom
nije zasmetalo u sveopštoj mitomaniji kako je to moguće da onoga
trenutka kad knez Lazar bira Carstvo Nebesko i gine sa svojom hrabrom
vojskom, njegova žena Milica odabire da svoju kćerku da Bajazitu u
harem. Istoričari poput Romanovića i potonjih pobornika lazarevićevskog
čistunstva, tu stvar pravdaju tako što je Milica žrtvovala kćerku
Oliveru da bi Bajazit ostavio kakvu-takvu autonomiju srpske crkve i da
je ona po nagovoru sveštenstva tu žrtvu prihvatila.S jedne strane
apsolutna žrtva i odlazak u smrt da bi se izbeglo ovozemaljsko
porobljavanje, sa druge strane kćerka u haremu, a dva maloletna sina
Lazareva Stevan i Vuk su postali neka vrsta vazala i svake godine su
morali ići Bajazitu na poklon. Krajnje ishodište morbidnosti situacije
je da se Stevan zdušno sa veleopevanim Markom Kraljevićem borio na
Bajazitovoj strani u ratu protiv vojvode vlaškog Mirče. Tako je Marko
Kraljević i poginuo. Toliko o srpskom herojstvu za početak.Izvesno
je da ovo krivotvorenje istorije kao i u Jerininom slučaju počinje tek
od sedamnaestog veka. Do tada gotovo je nemoguće pronaći ikakav izvor
da pominje ne samo Vukovo izdajstvo nego bilo čije izdajstvo na Kosovu.
Zašto je u sedamnaestom veku došlo do ovog namernog ili slučajnog
opanjkavanja, Kovačević možda daje najbolje odgovore. Ali vratimo se na
početak i pokušajmo da rekonstruišemo šta se zaista dešavalo tog kobnog
Vidovdana 1389. godine...Za početak važno je znati da je situacija
ne samo posle Uroševe, već i posle Dušanove smrti bila katastrofalna.
Prilično slična današnjoj. Obračuni, svađe, želja za vlašću i
teritorijama. Opanjkavanja i grabež. Mnogi čak problematizuju i
Lazarevo preuzimanje dela Nemanjićkog trona.U svemu tome jedini
koji se nisu trveli i koji su u miru živeli u ljubavi i slozi su upravo
Knez Lazar i Vuk Branković budući da je ovaj oženio njegovu najstariju
kćer Maru, koja je bila izuzetne pameti i lepote. Shodno našem epskom
predanju, završno sa vidovdanskim govorima i slikama sa bombonjera,
obično se misli da je noć pred kosovsku bitku protekla u apsolutnom
smirenoumlju i gotovo pričesničkoj atmosferi. Često se ona alegorijski
i formalno poredi sa Hristovom poslednjom večerom.Ali, verovali ili
ne, ti pretkosovski Srbi, ti dobri momci koji su jurišali odlučni da
rasture Bajazita sa istom energijom sa kojom naši danas rasturaju Drim
tim, sudeći po većini istorijskih izvora bili su u mnogo veselijem
raspoloženju nego što savremenici vole da ih zamišljaju. Ne znam zašto
Srbi pretke doživljavaju kao preozbiljne i dosadne. Kao da je humor
evolutivno dostignuće.Srbi su bili sigurni u svoju pobedu i slavili su unapred i šalili se u dobro poznatom srpskom maniru koji se održao do danas.Knezovi
koji su bili oko Lazara govorahu neprikladne i budalaste reči. Vuk se
hvaljaše Dosta sam ja Turcima, ne treba niko drugi. Lazar je
predlagao da se još iste noći Turci napadnu ali ga od toga odvrati Juga
koji sa 90 000 vojnika zapovedaše, da ne bi Turci koristeći se
pomrčinom izbegli potpunu pogibiju. Da bi svoje vitezove obradovao i
još više oduševio Lazar obeća ruku svoje kćeri i deset najvećih i
najbogatijih varoši onome koji Murata živa dovede, kralj bosanski
obreče pet a i ostali manji kneževi obećaše nagrade i poklone.Vuk Branković je najveći srpski herojValja
dakle znati, da raspoloženje nije bilo nimalo mrtvačko ni izdajničko.
Naprotiv. Slavilo se, pilo, hvalilo i čak su se pričale dosetke i
vicevi. Bilo je to pravo srpsko raspoloženje i vera u pobedu, a ne
nikako samurajski put u smrt. Da je stvar stajala loše po Turke govori
i činjenica da su se i Murat i Bajazit jako zabrinuli pa su čak
razmišljali da napred stave kamile a onda su od toga odustali pa se
opredeliše za prsa u prsa. Tadašnja srpska vojska brojaše 500 000
ljudi od čega 500 knezova i 300 000 oklopnika. Izvori su oko broja
različiti, ali dosta istoričara tvrdi od Sededina do Nešrije da je
Srpska vojska bila brojnija. Ali, da li je moguće verovati turskim
izvorima? Mnogi veruju da su to filovani turski fajlovi, jer upravo je
Sededin po Bajazitovom nagovoru pomenuo da je izvesni Kobilić roknuo
Murata. Bilo kako bilo i turski i srpski i latinski i ugarski
istoričari do sedamnaestog veka slažu se samo u jednom Vuk Branković
se u bici herojski držao i ubedljivo najbolji bio i njegovo desno krilo
je masakriralo tursku vojsku. Dok je centar i levo krilo bilo poraženo
što zbog tehnike, što zbog toga da su se naši vojnici u svetlim i
krutim okolopima teško kretali. Nekoliko istorijskih izvora decidno
tvrdi da je Lazar, kada je video kako je po zlu krenulo, pokušao da
napusti bojno polje, ali ga Turci razasuti kao skakavci presretoše,
zarobiše i na kraju mu pred Bajazitom odsekoše glavu sa ostalim
zarobljenim plemićima.Bez želje da kvarim izvanredne, tek
uspostavljene turističke odnose između Srba i Turaka sve ovo je u cilju
da se skrene pažnja da je jedan dobar momak lažno oklevetan i da je
sasvim moguće da nas je sve zlo snašlo dok njegova duša ne dobije
smiraj i kakav-takav oprost ili izvinjenje. Bar da ga nadobudni političari po svojim propagandnim mitinzima prestanu da koriste kao globalnu metaforu.I to bi bilo nešto. Opsesivno razlučivanje Ko je Obilić, a ko Vuk Branković, nas je dovelo u večnu svađu i prokletstvo nesloge. Prvi
koji je oklevetao Vuka Brankovića u nekom spisu je Mavro Orbin, za koga
čak i komunističke hrvatske enciklopedije tvrde da je istoričar koji
mnogo izmišlja i apsolutno nije pouzdan. On nagoveštava da se Vuk tajno
dogovorio sa Muratom da izda. Kakva glupost, samim tim što je Vuk
jedini ostao u ratu sa Turcima i onda kada je Lazareva porodica sa
njima postigla neku vrstu pakta.Na kraju, Vuk je sve vreme
pokušavao da napravi neki pakt sa Ugarima ili Mlečanima i tako odbrani
svoje teritorije posle Kosovske bitke. Ipak, da prosečnom srpskom
građaninu u ovom profil dajdžestu bude malo jasnije i da shvati da mu
je mozak sistematski ispiran kada je ovaj plemiću pitanju, važno je
napomenuti činjenicu da je Vuk Branković bio na sahrani mučenika Lazara
i da je tu zauzimao jedno od najpočasnijih mesta. A, priznaćete, to kod
Srba i Sicilijanaca ne prolazi. Neko bi ga roknuo još dok bi se
približavao. Najstariji srpski letopis u kome se izdaja pripisuje
Vuku Brankoviću datira iz sedamnaestog veka. Međutim, guslari su svoje
izguslali širom napaćenog i porobljenog nekad silnog srpskog carstva. U
njima uloge su bile podeljene i zapečaćene. To vam je kao da ozbiljno
čitate Politiku iz Titovog ili Miloševićevog perioda (a bogami ni sad
nije bolje) i da po tome zaključite šta se dešava u državi.Jedno je
sigurno pobedili smo Nato pakt kao što je Vuk izdao Lazara. Pa, ipak,
i u Politici je ponekad bila tačna informacija, na primer u čituljama.
Tako je i sa narodnim pesmama tamo se kaže da je kobila rodila Miloša
što je po svemu sudeći najtačnija informacija koju dotična sadrži:Slušaj cara, slušaj razgovorašto pokrsti čedo prenejakoTek mu kaže Obilić MilošuOvo nije Obilić MilošuVeć je ono Kobilić MilošuJer je njega rodila kobilapo planini nejaka nosilaon ne ima ni oca ni majke...Znači,
jedno smo zasigurno utvrdili mnoge su geneološke tvrdnje u našoj
epici tačne kao i većina čitulja u Miloševićevoj eri. Ipak, slučaj Vuka
Brankovića nije nikakav sukob zeta i tasta, niti priča o izdajstvu već
na žalost priča o lošim odnosima između tašte i zeta. Odnosno ako je
nekog sukoba bilo, o čemu svedoči većina istoričara sa respektabilnim
pedigreom, onda je to sukob između Milice i Vuka.Blago rečeno,
Milica nije podnosila Vuka Brankovića, muža svoje prvorođene kćerke.
Stalno je Lazaru prigovarala protiv njega. No stvar bi se smirila, da
najveća ikona našeg pesništva, Jefimija, nije kao udova došla kod
Milice i počela još više da je podbada. Jefimija je toliko Milicu
okrenula protiv zeta i kćerke da je ova na kraju zatražila pomoć od
Bajazita i uspela da mu oduzme teritorije i da ga protera. Nekoliko
istoričara pominje mogućnost da ga je Milica na kraju i otrovala.
   Go down
http://extreme.team-talk.net
Admin
Admin
Admin

: 420
Join date : 10.09.2008

VUK BRANKOVIC..malo drugachija istina (Pokoj na svetoj gori) Empty
: Re: VUK BRANKOVIC..malo drugachija istina (Pokoj na svetoj gori)   VUK BRANKOVIC..malo drugachija istina (Pokoj na svetoj gori) I_icon_minitimeWed Sep 17, 2008 4:47 am

Sramotna uloga Jefimije u srpskoj istorijiJefimija je bila
beskrajno ljubomorna na Vukove dobre odnose sa Hilandarcima i
pokušavala je da kako-tako izdejstvuje Milici dominaciju u zoni gde
nije imala ni uticaja ni prijatelja. A Vuk je opet sa druge strane, kao
religiozan i čestit čovek, sve činio da upravo Hilandaru daruje najviše
i da preuzme na sebe turske namete koje je ovaj imao. S obzirom da je
Jefimija još veća ikona od Desanke Maksimović, koja je pisala predgovor
za knjigu Slobodana Miloševića, ona je pisala nekrolog Lazaru, veliko
je pitanje kada će doći trenutak da se trezveno sagleda njena politička
delatnost i odvoji od njenog literarnog dara. Uostalom, setimo se
Jefimijinog zapisa na hilandarskoj zavesi...Od nečistih usana, od
mrskoga srca, od nečistog jezika, od duše nečiste, primi molenje moje,
o Hriste moj, o ne odgurni mene rabu tvoju, ni jarošću tvojom Vladiko,
ne obliči mene u času ishoda mojega... Da li je ovo samo
konvencija samoosuđivanja i skromnosti u molitvi ili iza toga stoji
Jefimijima istinska zagledanost u svoju dušu. Da li je bila tako
slatkorečiva zbog svog literarnog dara, religioznog žara ili prosto
konvencionalna za vek u kom se nalazi. Ili iza toga ima nešto više,
želja da se zaista oproste počinjeni gresi... sramota zbog okretanja
majke protiv kćeri i zeta.Želja da se opere greh prema Mari i Vuku
Brankoviću. Ali, ovde smo sasvim daleko od tačke da ponovo pravim
greške i pravim crno-bele slike naše istorije, jer koliko je Jefimija
zgrešila prema Mari i Vuku toliko je dobroga učinila prema Stefanu,
sinu Lazarevom. Ne razumem kako današnji Srbi nisu u stanju da
procene koliko su im ondašnji Srbi bliski, a koliko daleki. Bliski po
karakteru, po mešavini temperamenta, po svađama i smutnjama, po
nedoumicama, a daleki po tome što (budući da nisu imali Tita 50 godina)
Hristos im je bio bilizak i transparentno prisutan u njihovim
životima. Kao što sam napisala u povodu Simonidinog teškog slučaja,
kada je Milutin maloletnu iz manastira izvadio, mislim da nikada ne bi
imali toliko prelepih manastira i zadužbina da naši preci nisu na taj
način iskali od Boga oprost... Uzimajući zdravo za gotovo svaku
epsko-ikoničku poruku mi smo postali zapitani kako smo se toliko
promenili, ne shvatajući da smo zapravo vrlo slični. Prosuditi
realno situaciju kosovsku i postkosovsku isto je tako komplikovano kao
shvatiti ko je zapravo izdajnik, a ko heroj, ko gud, a ko bed gaj
Milošević, Koštunica ili Đinđić.?Da li je Mira Marković bliža
carici Milici ili prokletoj Jerini ili Jefimiji? Stvari su, dakle, uvek
kompleksnije nego što izgledaju i one su promenjive kao i ljudi. Patnja
pročišćava od patetike, pa danas Mira Marković piše mnogo atraktivnije
od Jefimije, rodonačelnice patosa srpskog i Desanke, najuspešnije
nastavljačice Jefimijine (Mirjam se bavila niskomimetskim temama pa
nikako da dobije spomenik).Sve u svemu, srpska je opsednutost
svecima i herojima očigledno patološke prirode i njeni su intelektualni
predstavnici vrlo često skloni gotovo neverovatnim ekstremima. S jedne
strane dovoljno je pogledati plejade svetaca u nacionalnim i
antinacionalno građanskim taborima u sadašnjoj situaciji pa da se
razume pakao kosovske i postkosovske atmosfere. Da li je Jefimijina
pohvala knezu Lazaru predivan literarni tekst, jedna od najvažnijih
nacionalnih zaostavština, govor mržnje ili tek vredan istorijski
dokument koji nam između redova govori o velikom sukobu između
Lazarevića i Brankovića? Koji otkriva tajnu zašto je Milica mrzela
Vuka...To je kao da po čituljama otkrivate tajnu srpsku istoriju, a
mnogi su to radili i proteklih deset godina.Ipak, u svemu tome
valja biti svestan, da kako danas tako i tad, svi akteri kosovske drame
duboko veruju da rade za dobrobit svog naroda kako najbolje znaju i
umeju.Mučeni Knez gine između ostalog i zbog loše strategije,
hrabar i odvažan ostavlja teritorije za to nespremnoj mužestvenoj
Milici (Konstantin Filozof) koja upravlja kako joj Jefimija diktira
videći u njoj najmudriju ženu. Srpkinje u turskom haremuDajući
Oliveru Bajazitu u harem, a sinove turcima u vojsku Milica je verovala
da spasava srpsku crkvu i zato se toliko zalagala da prenese mošti
Svete Petke. Vuk Branković nije verovao u pakt sa Turcima, on je
pokušavao da ga napravi sa Ugarima i Mlecima. Mara je bila uz muža.
Takođe bilo bi važno imati i na umu, da kako danas tako ni tad, srpska
crkva nije unisona u svojim uverenjima ni stremljenjima i da su tu
mnoge frakcije. Feudalna psihologija je mnogo komplikovanija nego što
možemo i da zamislimo na ruševinama nekadašnje Aleksandrove i Titove
Jugoslavije.U svemu tome, ma šta se sa našim kraljevima dešavalo,
od starina Dubrovnik je bio njihov poslednji spas. Možda smo ga baš
zato bombardovali!!!Očekujući da ga tašta može uz pomoć Bajazita
isterati sa svojih kosovskih teritorija Vuk je tražio od Dubrovčana da
osigura svoje poslednje utočište. Shodno dobro poznatom trendu,
Dubrovačkog azila, još od Nemanjića, o tome je takođe razmišljala i
Milica dok još nije bila sigurna da će stvari u potpunosti uzeti u
svoje ruke. Ona je tražila tamo sklonište dok nije svršila sve
pregovore sa Bajazitom. Sa druge strane, ogroman Oliverin uticaj na
Bajazita kao i Miličin su naterali Vuka da zatraži takođe pomoć od
Dubrovčana.Lazar je smatrao Vuka za svoga sina ali Milica nije,
uprkos tome što je ovaj uvek u borbama bio tastu lojalan i veran. Neki
misle da se radi o prostoj sujeti majke. Udaljavanje Brankovića od
Lazarevića posle Kosovske bitke je više nego eksplicitno. Vuk je bio
dakle poslednja samostalna ličnost u kratkom vremenu posle Kosovske
bitke. Ali ne zadugo. Lazarevićima je krenulo od 1395. Trebalo je da se
mladi knez Stefan sa svojim četama istakne u turskom pohodu protiv
Vlaške, a da Bajazit zauzvrat preuzme mere protiv Vuka Brankovića. Na
to ga je takođe vrlo transparentno podstakla Milica.E, pa sad ko je tu vera, a ko nevera u takvom kolopletu?
I nije li izbor carstva nebeskog predstavljao mnogo komplikovaniji
izbor nego što je izgledalo... Dubrovčani Vuka pominju prvi put negde
oko 1380. U punoj hvali kao i Hilandarci. On jeste uvećao teritoriju
silom, ali to su činili i drugi plemići u to vreme i kriterijumi Sonje
Biserko su ovde nevalidni. Sa istorijske tačke gledišta Vuk je po
svim izvorima hrabar, pošten, odan, religiozan i veran vladar. Ne
prihvatajući sporazum koji je crkva i Milica postigla sa Bajazitom, Vuk
je smatrajući da su izdali Lazara čekao da ga na popuštanje prinudi
sila. Tako da se sa Turcima izmirio tek 1392.Dubrovčani su sa Vukom
već u prvoj polovini 1390. obnovili stari ugovor o trgovini, a on je od
njih tražio da mu u Dubrovniku obezbede sklonište od Milice i Bajazita.
Dubrovačka vlada je to prihvatila 1394. Vuk je od Mlečana dobio
građanstvo kao magnificus et petens dominus Volchus de Brancho,
dominus Rassie, Sclavonie et cet. Kada je odbio da se bori u bici u
Rovinama, Vuk je prebacio blago u Dubrovnik (1680 litara finog srebra i
zlatnih predmeta u težini od 14 litara i 7 unci) i povlačeći se pružao
otpor.Na kraju i on je pobeđen, njegova je oblast išarana turskim
posadama dodeljena Lazarevićima. Ponovo toliko o izdajnicima i herojima.Propast srpskog carstvaZanimljivo
je da su Lazarevići držali Vukove teritorije sve do bitke kod Angore
kada su je Vukovi potomci otkupili od sultana, povlačeći porodično
blago iz Dubrovnika. Deo Vukovog blaga čuvao je i kotorski vlastelin
Marko Drago... Neki izvori tvrde da je Milica sredila da Mara i deca
dobiju neki jad oko Drenice za izdržavanje, a Vuk je poslat u tamnicu.
O Vukovoj smrti ima najmanje pet verzija.Da baš ni Dubrovčani,
poslovično dobri, nisu naivni govori činjenica da se sada naglo okreću
prema Milici kiri Evgeniji a i deo Vukovog blaga potomci naprosto
nisu mogli da izvuku... Nestalo je. Možda su to blago tražili vojnici
JNA i Nebojša Jevrić u bazenu Tereze Kesovije... Ko zna.Suprotno
dezinformacijama o Vukovom izdajstvu na Kosovu, petnaesti i šesnaesti
vek vrvi od priča o tome kako su Lazarevići uništili i izdali
Brankoviće. Zašto Đurađ Branković, kada je postao jedini gospodar
srpskih zemalja, ne pominje očevo ime u povelji kojom je 1428. obnovio
ugovor sa Dubrovčanima nije jasno i ostaće velika misterija.Činjenica
da je Milica sa Bajazitom uzela Vuku teritoriju opet je u jednom delu
naših istoričara glatko opravdana tim što je Vuk izneverio politiku
koju je vodio Lazar (sic!).Iza svega stoji ozbiljan eklezijalni
sukob Hilandara i mitropolita Vukove oblasti sa onim vrhovima srpske
crkve koji su podržavali Lazarevića, a koje je vešto manipulisala
Jefimija preko Milice. U stilu Umberta Eka moram da kažem vrlo je
sumnjiva nagla smrt patrijarha Spiridona, dva meseca posle Kosovske
bitke kao i pitanje ko je stajao iza Jefrema koji je bio v.d. do izbora
nove ličnosti... No tu smo već u možda najzabranjenijoj zoni kopanja, u
crkvenim tajnama i misterijama... Crkva je posle Danilovog izbora za
patrijarha ovenčala kneza Lazara svetiteljskim oreolom. Lazar je bio
mučenik i crkveni pisci su jedan za drugim počeli da sastavljaju
žitija. Niko se nije naročito uzbuđivao nad činjenicom da je Vuku tako
brutalno oduzeta teritorija i da je najverovajtnije ubijen od strane
tašte. Dosije Branković je prosto bio zaboravljen, osim u
Hilandaru gde su se monasi molili za njegovu dušu zbog svih
dobročinstava koje je uradio za ovaj manastir.Međutim, u ovoj
dajdžest Vukovoj odbrani, ne upuštajući se u sve dokaze o njegovoj
nevinosti kojima je zatrpana naša pretkomunistička istoriografija i ne
upuštajući se u krimi priču o tome kako mužestvena Milica ubija svoga
zeta, vratila bih se na nekoliko egzaktnih dokaza koje na primer
Kovačević ističe kao proste dokaze njegove ispravnosti.Prvo, da je
hteo da izda Lazara Vuk nije imao nikakvog razloga da dolazi na Kosovo,
već je mirno mogao da sedi na svom imanju ili čak da udari na tasta.U
opisu prenosa moštiju Kneza Lazara Vuk Branković se naziva junački,
velehvaljeni i blagočestivi Vuk a to je pisano za vlade Despota
Stefana.A kako bi se uopšte izdajnik smeo da pojavi na sahrani svetlog Lazara?Zašto bi Lazarev sin ostavio presto sinu izdajnika?Da
ne kažemo da, uprkos svim strujanjima, crkva nikako ne bi mogla da
Vukove potomke Stefana, Jovana i Maksima proglasi za svece.Shodno
stotinama srpskih izvora valja zaključiti da Vuk ne samo da nije izdao
na Kosovu nego je jedini spasao čast srpskog oružja, jer je jedini
Turke pobedio sa svojim desnim krilom, a pred bitku je čak srušio Pirot
da se u njemu ne bi Turci utvrdili.Ostaje misterija zašto je Vuk opanjkan kad je očigledno nevin.Mogućnosti
su brojne. Neki istoričari pominju činjenicu da su naši preci više
voleli da izmisle izdaju nego da prosto priznamo da su nas Turci
pobedili.21. novembra 1402. godine bila je manje poznata bitka
između sinova Lazarevih i Đurđa Vukovića i Turaka sa druge strane.
Posledica je bila desetogodišnje neprijateljstvo između Lazarevića i
Vukovića koje je mnogo štete nanelo srpskom narodu. Posle Đurađ Vuković
nije pomogao Sabinjaninu Janku na Kosovu, odatle ono prošo ko Janko na
Kosovu, ali mnogi ne znaju da je to Kosovo 1448. Zbog te nepopularnosti
Vukovića, loš imidž se prenese na nesrećnog čestitog Vuka Brankovića i
gotovo sveticu Jerinu. Sveopštoj pometnji doprinosi i činjenica da je
Bošnjake na Kosovu predvodio Vlatko Vuković koji je, ako verujemo
prevodiocu Jovana Duke, sa svojom vojskom žurno pobegao u Bosnu čim se
razneo glas da je izdao vojvoda Dragoslav Pribišić. Da teorija zavere
bude potpuna u Bosni, u selu Brankoviću (na polovini puta između
Višegrada i Rogatice) živi poturička porodica begova Brankovića. To su
potomci onog kneza Vuka Brankovića koji se 1454. pominje sa ostalim
vlastelinima vojvode Petra i kneza Nikole, sinova vojvode Radosava
Pavlovića...Sveopšti haos...A bosanski Vuk Branković je 1463.
pustio Turke bez borbe... Još i zamena ličnosti... Neki misle da je na
čestita pleća Vuka Brankovića pala i krivica Vuka Lazarevića koji je
zaista velika zla s Turcima naneo svojoj otadžbini, a završio je u
Plovdinu gde i ovaj naš heroj Vuk Branković.Tako ovu najveću
papazjaniju pravdaju istoričari, a ja ovo viševekovno opanjkavanje
vidim sasvim drugačije. Mislim da uprkos svemu uzroke lošeg imidža Vuka
Brankovića u Srba treba tražiti u neverovatnom marketingu Jefimije i
mužestvene Milice. Jer, to je nešto što naši političari ne shvataju
kada prave svoje smešne kampanje. Ne odlučuje se danas ko će da čuči u
parlamentu i jede kokice, a ko da čuntri na Dedinju ili Hagu već šta će
mučena deca za hiljadu godina dobiti kao čip-imprint iz ovog vremena.Ko je bio gud, a ko bed gaj.Na
kraju, možda to i nije važno. Nikad nije kasno za rehabilitaciju, a Vuk
Branković će biti superstar 21. veka. Kad bi bilo koji mučeni
predsednični kandidat dao samo jedan svoj usrani bilbord i odrekao se
da tu izloži svoje nasmešeno lice u ime Vuka Brankovića, to bi već bio
prvi korak u bolju prošlost i budućnost. Kad bi samo taj jedan
nesrećni bilbord bio i na njemu rečenica VUK BRANKOVIĆ NIJE KRIV!
naša bi deca počela nešto da uče, a na Kosovu bi krenulo na bolje.Ovako, na bilbordima ništa novo. A i što bi. ZNA PONOSNA SRBIJA KO JE NAJBOLJI.
   Go down
http://extreme.team-talk.net
 
VUK BRANKOVIC..malo drugachija istina (Pokoj na svetoj gori)
   
1 of 1

Permissions in this forum:
Extreme :: Kultura,umetnost i nauka.. :: Istorija-