Народ који ми Срби називамо Арбанасима, странци Албанцима, а они сами
себе називају Шћипетарима, пореклом је са Кавказа. У античком времену
била је позната једна земља на Кавказу под именом Албанија. Тако су је
називали странци, али не и њени становници, баш као и данас ову
Албанију. Савремену Албанију њени становници називају Шћиперија.
Албанија на Каквазу налазила се на источним падинама ове планине,
између Каспијског мора и врха Кавказа. Са њене јужне стране почињала је
од Апшеронског Полуострва, на коме се налази савремени азербејyански
град Баку. Северно од Албаније налазила се земља Алана, северозападно
су били Ибери, а западно и јужно од Албаније налазили су се Јермени.
Јужни део те античке Албаније припада данас Азербејyану, а северни део
Русији. Постојао је један град под именом Албана на обали Каспијског
мора између савремених градова Дивичија и Дербента. По имену овог града
земља у његовом залеђу добила је име Албанија.
Једино по чему
је та стара Албанија била позната јесу велики и опасни пси, такозвани
кавкаски овчари. У време када је Александар Велики освајао Азију пред
њега је изашао неки владар Албаније и поклонио му једног великог пса.
Кавкаска Албанија је била једна врло кршевита и сиромашна земља па као
таква није привлачила освајаче.
У осмом веку Арапи су запосели
земље око Каспијског мора и иза Каваза. Тамошње домородачко
становништво су превели у ислам и водили са собом као помоћне чете у
борби са хришћанима. На Средоземном мору вођене су честе борбе између
Арапа, као представника ислама и Ромеја, (Византије као
представника хришћанства. Арапи су отели од Ромеја већи део Сицилије и
један део јужне Италије, па да би ојачали исламско становништво у овим
земљама довели су један део становништва из кавкаске Албаније. Арапско
освајање Сицилије трајало је дуго времена од 827. до 878. године.
Сицилија је подељена на два дела, исламски део и хришћански део, па
отуда и назив Две Сицилије. Хришћани су били потиснути у североисточни
део острва. Византија је на томе делу острва држала знатне војне снаге.
Византинци су успели да преотму од Арапа један део острва и ту су
затекли исламизиране Албанце. У већини случајева вратили су их поново у
хришћанство.
Византија је, 1042. године, напала Србију и
послала своје две војске кроз Епир, дуж приморја. Тадашњи млади цар
Србије, Војислав, сатро је у две битке византијску војску. Овај тежак
пораз у рату са Србијом изазвао је нереде у Цариграду. Византијски
војни заповедник на Сицилији, по имену Ђорђе звани Манијак, одлучио се
на побуну са жељом да узме власт у Цариграду. Укрцао је своју војску на
лађе и један део Албанаца које је узео са собом као помоћне чете. Они
су са собом водили и своје жене и децу. Са том шареном војском искрцао
се у Драчу марта месеца 1043. године. Како је Србија тада била у ратном
односу са Византијом, Манијак је рачунао бар на неке српске симпатије.
Манијак је довео са собом само један мали део Албанаца, већина њих је
остала на Сицилији и у јужној Италији. Сви су временом покрштени и
италијанизирани, тако да се код њих данас задржало само сећање на
њихово порекло. То сећање на њихово албанско порекло задржало се више
код оног дела људи који су се одселили из Италије у Америку, него код
оног дела који је остао у Италији.
После искрцавања у Драчу
Манијак је кренуо са својом војском у правцу Цариграда. Византијска
војска, која је остала верна својој влади, пресрела је Манијака код
Дојранског Језера и ту је дошло до велике битке у којој је Манијак
погинуо. После његове погибије преостала његова војска се предала.
Византинци су примили Манијакове византијске војнике, али не и странце,
Албанце. Ови нису могли да се врате натраг нити су имали куд да иду,
нашли су се као бродоломници на туђој земљи. Молили су Србе да им
дозволе да се населе негде у планинама где би могли да живе од
сточарства, пошто су они иначе били по традицији сточари. Срби су им
дозволили да се населе у брдовитом пределу око места Рабана који се
налазио североисточно од Елбасана, у подножју планине Јабланице. То је
био један опустео и готово ненасељен предео. Албанци су гајили стоку и
за себе и за Србе и то је било њихово занимање у Србији кроз цео средњи
век.
По Рабану ми смо их називали Рабанаси, односно Арбанаси,
како их и данас зовемо. Странци су их звали Албанцима и то из два
разлога. Зато што су знали њихово порекло из кавкаске Албаније и зато
што су са њима дошли први пут у додир на пределу Белиграда испод
Томора. Белиград су Латини називали Албом, што је превод његовог
српског имена на латински језик. Турци су их називали Арнаутима, што на
арапском значи - „они који се нису вратили." Они се стварно нису
вратили, остали су у Србији. Сами Арбанаси нису за себе употребљавали
ни једно од тих имена, они се називају Шћипетари, асвоју земљу
Шћиперија. На њиховом језику реч шћипе или шкипе значи крш, брда или
комове. Шћипетар се може превести на српски језик са Брђанин.
Аустроугарски писци су, крајем 19. и почетком 20. века, намерно давали
погрешно тумачење значења имена Шћиперија, уместо земљом брђана,
називали је „земљом орлова„. То је требало да пред светом да Арбанасима
неко племенитије порекло њиховог народног имена.
Главни сведок
довођења Албанаца у Србију, од стране Ђорђа Манијака, био је савременик
тих догађаја, византијски виши државни чиновник и историчар Михаило
Аталиота. Он је описао догађаје у Византији од 1034. до 1078. године. У
његовом делу Албанци се узгредно помињу од 9 до 20 странице.(1)
Наслов: Odakle su albanci (Poreklo) ? 
Tue Sep 16, 2008 3:17 pm
